Izraz „kulturno nasleđe“ poslednjih decenija značajno je izmenio sadržaj, delimično zahvaljujući instrumentima koje je razvio UNESCO. Kulturno nasleđe ne završava na spomenicima i kolekcijama predmeta. Takođe uključuje tradicije ili žive izraze nasleđene od naših predaka i prenete na naše potomke, kao što su usmene tradicije, izvedbene umetnosti, društvene prakse, obredi, svečani događaji, znanje i prakse koje se tiču prirode i univerzuma ili znanja i veština za proizvodnju tradicionalnih zanata.
Iako je krhko, nematerijalno kulturno nasleđe važan faktor u održavanju kulturne raznolikosti u svetlu sve veće globalizacije. Razumevanje nematerijalnog kulturnog nasleđa različitih zajednica pomaže u interkulturalnom dijalogu i podstiče međusobno poštovanje drugih načina života.
Važnost nematerijalnog kulturnog snaleđa nije sama kulturna manifestacija, već bogatstvo znanja i veština koje se kroz nju prenose s jedne generacije na drugu. Društvena i ekonomska vrednost ovog prenosa znanja je relevantna za manjinske grupe i za glavne društvene grupe unutar države, a jednako je važna i za države u razvoju kao i za razvijene.
Nematerijalno kulturno nasleđe je:
UNSECO brošura iz 2011. daje sledeće odgovore na najčešće postavljana pitanja:
1. Šta je nematerijalno kulturno nasleđe?
Kulturno nasleđe se ne završava na znamenitostima, kolekcijama i objektima. On takođe uključuje tradicionalne žive izraze od naših predaka, prenošene na naše potomke kao verbalna tradicija, izvođačke umetnosti, društvene prakse, rituala, svečanih događaja, znanje i prakse koje se tiču prirode i svemira ili znanja i veštine vezane za tradicionalne zanate. Iako možda nisu opipljive – ne mogu se opipati – veoma su značajan deo kulturnog nasleđa. Nematerijalno kulturno nasleđe je živi oblik nasleđa koji se neprekidno stvara i koji se razvija kako prilagođavamo svoje prakse i tradicije u skladu sa našim okruženjem. Ono pruža osećaj identiteta i pripadnosti u odnosu na naše sopstvene kulture. Kako se svet menja, modernizacija i mehanizacija su deo životnog procesa – u mnogo slučajeva oni mogu pomoći i promovisati kreativnost. Međutim, ljudi i dalje igraju ključnu ulogu u stvaranju i očuvanju prosleđivanja nematerijalnog kulturnog nasleđa. Zajednice, kolektivno su jedne od onih koji stvaraju, neguju i prosleđuju nematerijalno kulturno nasleđe. Zajednice bi mogle deliti izraze takvog nasleđa koje je slično onome koje praktikuju drugi. Bilo da su iz susednog sela, iz grada na suprotnoj strani sveta ili su ih prilagodili narodi koji su migrirali i naseljavali se u različitom regionu, sve je to nematerijalno kulturno nasleđe jer se prenosi sa generacije na generaciju, razvili su se kao odgovor na svoje okruženje i doprinose pružanju osećaja identiteta i kontinuiteta svakoj zajednici. Deljenje sličnog nasleđa promoviše poštovanje i razumevanje drugih i jača socijalnu koheziju. Učenje o različitim oblicima nematerijalnog kulturnog nasleđa takođe promoviše poštovanje drugih i interkulturni dijalog.
2. „Zaštiti“ ili „Očuvati“?
Da bi se održalo, nematerijalno kulturno nasleđe mora biti relevantno zajednici, neprekidno obnavljano i prenošeno sa generacije na generaciju. Tu postoji i rizik da pojedini elementi nematerijalnog kulturnog nasleđa, mogu izumreti ili iščeznuti bez ikakve pomoći, ali očuvanje ne znači zaštitu ili očuvanje u uobičajnom smislu, jer to može prouzrokovati fiksiranje ili zamrzavanje nematerijalnog kulturnog nasleđa. „Očuvanje“ znači obezbeđivanje održivosti nematerijalnog kulturnog nasleđa, odnosno njegovo neprekidno obnavljanje i prenos.
Čuvanje nematerijalnog kulturnog nasleđa odnosi se na prenošenje znanja, veština i značenja. Fokusira se na procese koji su uključeni u njegovo prenošenje ili komunikaciju iz generacije u generaciju, a ne na produkciju njegovih konkretnih manifestacija, kao što su plesne predstave, pesme, muzički instrumenti ili zanati.
Zajednice koje nose i praktikuju nematerijalno kulturno nasleđe su ljudi koji su u najboljem položaju da ga identifikuju i zaštite. Međutim, ostali mogu da pomognu u očuvanju. Na primer, oni mogu podržati zajednice u sakupljanju i snimanju informacija o elementima njihovih nematerijalnih kulturnih nasleđa ili prenošenju znanja o nematerijalnom kulturnom nasleđu kroz više formalnijih kanala kao što su obrazovanje u školama, fakultetima i univerzitetima. Promovisanje informacije o nematerijalnom kulturnom nasleđu kroz medije je takođe jedan od načina za podršku njegovog očuvanja.
Nematerijalno kulturno nasleđe međutim, ne treba uvek čuvati, niti ga oživljavati po svaku cenu. Kao i svako živo telo, ono prati životni ciklus i zato će neki elementi nestati, nakon što se rode novi. Možda se neki oblici nematerijalnog kulturnog nasleđa više ne smatraju relevantnim ili značajnim za samu zajednicu.
Kao što je naznačeno na Konvenciji o očuvanju Nematerijalnog kulturnog nasleđa, samo nematerijalno kulturno nasleđe je koje je prepoznato u zajednicama kao njihovo i to koje im pruža osećaj identiteta i kontinuiteta će biti očuvano.
Svaka zaštitna mera se mora razviti i primeniti uz saglasnost i uključivanje same zajednice.
U pojedinim slučajevima, javne intervencije za očuvanje nasleđa zajednice nije uvek poželjno, jer može narušiti vrednosti kulturnih nasleđa kao i same zajednice.
Štaviše, zaštitne mere moraju uvek da poštuju uobičajene prakse koje regulišu pristup određenim aspektima takvog nasleđa, što bi, na primer, moglo biti slučaj kada se radi o svetim ili tajnim manifestacijama nematerijalnog kulturnog nasleđa.
3. Zašto bismo ga čuvali?
Nematerijalno kulturno nasleđe je važno zato što nam daje osećaj identiteta i pripadnosti, povezujući našu prošlost kroz sadašnjost sa našom budućnošću.
Razumevanje nematerijalnog kulturnog nasleđa u različitim zajednicama takođe pomaže u interkulturnom dijalogu i osnažuju obostrano poštovanje drugih načina života. Nematerijalno kulturno nasleđe ima društveni i ekonomski značaj. Pomaže socijalnoj koheziji i pomaže pojedincima da se osete delom zajednice i društva u celini.
Vrednost nematerijalnog kulturnog nasleđa definišu same zajednice – one su jedine koje prepoznaju ove manifestacije kao deo njihovog kulturnog nasleđa koje smatraju vrednim. Društvena vrednost nematerijalnog kulturnog nasleđa može ili ne mora biti pretočena u komercijalnu vrednost. Ekonomska vrednost nematerijalnog kulturnog nasleđa za specifične zajednice je dvostruko: znanje i veštine koje se prenose unutar zajednice kao i proizvod koji proizilazi iz tih znanja i veština. Primeri njegove direktne ekonomske vrednosti mogu biti konzumiranje tradicionalnih medikamenata, umesto patentiranih lekova, komercijalna upotreba proizvoda, poput prodaje karata za neku predstavu, trgovanje zanatima ili privlačenje turista.
Međutim nematerijalno kulturno nasleđe nema samo direktnu ekonomsku vrednost koja proizilazi iz konzumacije svojih proizvoda od strane same zajednice ili drugih putem trgovine. Igrajući veliku ulogu u pružanju zajednici osećaja identiteta i kontinuiteta, podržava socijalnu koheziju bez koje razvoj nije nemoguć. Ova indirektna vrednost nematerijalnog kulturnog nasleđa rezultat je prenošenja znanja, često neformalnim kanalima, uticaja koji ima na druge privredne sektore i njegove sposobnosti da spreči i razreši sukobe, što je glavni teret za razvoj.
Koliko se izgubi ako se ove godine ne održi godišnji festival koji privlači ljude izvan zajednice? Koliko bi bilo potrebno da se zajednica nauči znanjima i veštinama koja im omogućuju zajedničko organizovanje festivala i nastup na njemu? Koliko se gubi ako tradicionalni sistem upravljanja vodama ili zemljištem u poljoprivredi bude iskrivljen kratkoročnim tržišnim sistemima orijentisanim na koristi?
Trošak lišavanja zajednica njihovih kulturnih nasleđa je ekonomska šteta proizvedena kada direktne ili indirektne ekonomske vrednosti nestanu, ili ako je ugrožena društvena kohezija zajednice i međusobno razumevanje. Narušavanje ili prekid prenosa nematerijalnog kulturnog nasleđa može lišiti zajednicu njenih društvenih obeležja, dovesti do marginalizacije i nerazumevanja i uzrokovati pad i sukob identiteta.
4. Zašto UNESCO?
Organizacija Ujedinjenih nacija za obrazovanje, nauku i kulturu (UNESCO) je specijalizovana agencija Ujedinjenih nacija koja radi u oblastima obrazovanja, društvenih i prirodnih nauka, kulture i komunikacije za promociju međunarodne saradnje u ovim oblastima kako bi se osigurao mirniji svet.
Da bi se to postiglo, UNESCO obavlja nekoliko različitih uloga. Deluje kao laboratorija ideja i skup koji postavlja norme da bi stvorio univerzalne sporazume o nastajanju etičkih pitanja. Takođe služi kao klirinška kuća da širi i deli znanje dok pomaže svojim 193 državama članica i 6 pridruženih članica radi izgradnje ljudskih i institucionalnih kapaciteta.
UNESCO, kao jedina specijalizovana agencija u sklopu Ujedinjenih Nacija sa specifičnim mandatom u kulturi, radi na stvaranju uslova za dijalog baziran na poštovanju i deljenju vrednosti i ohrabrivanju internacionalne saradnje. Organizacije je radila preko 60 godina u oblasti nematerijalnog kulturnog nasleđa, što je doprinelo usvajanju 2003. godine Konvencije o očuvanju nematerijalnog kulturnog nasleđa.
5. Zašto Konvencija?
Usvajanje Konvencije o očuvanju nematerijalnog kulturnog nasleđa od Generalne Konvencije UNESCO-a u 2003. godine je rezultat dugogodišnjih napora država članica UNESCO-a da obezbede pravni, administrativni i finansijski okvir da bi očuvali ovo nasleđe. Kao ugovor, Konvencija je jedan međunarodni sporazum zaključen između država u pisanom obliku i uređen međunarodnim pravom. Države koje potvrđuju Konvenciju izražavaju njihovu saglasnost u tome da se obavezuju na njene odredbe. Radeći to postaju države članice Konvencije i uživaju sva prava i preuzimaju sve obaveze koje su uključene u okviru Konvencije.
Glavna svrha Konvencije iz 2003. su očuvanje nematerijalnog kulturnog nasleđa, osiguranje njegovog poštovanja i podizanje svesti o njegovom značaju i pruža podršku međunarodnim saradnicima i pomoć u ovim oblastima. Konvencija se fokusira na ulogu zajednica i grupa u očuvanju nematerijalnog kulturnog nasleđa i bavi se procesima i uslovima, a ne proizvodima, stavljajući naglasak na živo nasleđe koje izvode ljudi, često kolektivno, a uglavnom komunicijom kroz životno iskustvo. Bavi se nasleđem koje zajednice smatraju važnom i nastoji da doprinese promociji kreativnosti i različitosti, blagostanju zajednica, grupa i društva uopšte, omogućavajući miran razvoj i zajednički život.
6. Kako funkcioniše Konvencija?
Konvencija predlaže sklop mera koje treba sprovesti na nacionalnom i međunarodnom nivou. Na nacionalnom nivou, Konvencija poziva na očuvanje nematerijalnog kulturnog nasleđa koje je prisutno na teritoriji države.
Od svake države traži da identifikuje i definiše takvo nasleđe uz učešće zajednica, grupa i relevantnih NVO-a. Države će praviti i redovno ažurirati propise nematerijalnog kulturnog nasleđa. Konvencija takođe predlaže nekoliko zaštitnih mera kao što su mere za podizanje svesti, građenje kapaciteta i promocija edukacionih mera u sferi nematerijalnog kulturnog nasleđa.
Na međunarodnom nivou sve države koje su potvrdile Konvenciju, sastaće se u Skupštini svih država članica Konvencije svake dve godine. Skupština daje strateške orjentacije za primenjivanje Konvencije i bira 24 člana Međuvladinog odbora za očuvanje nematerijalnog kulturnog nasleđa, koji se sastaju svake godine radi promocije ciljeva Konvencije i nadgledaju njihovu implementaciju.
Jedna od funkcija Odbora je priprema i podnošenje Generalnoj skupštini na odobrenje Operativne direktive za usmeravanje efikasne primene odredaba Konvencije. Generalna skupština usvaja prve Operativne direktive juna 2008. godine i nastavlja da ih dopunjuje i prepravlja na budućim sastancima.
Između ostalog, Operativne direktive određuju postupke za upis nematerijalnog kulturnog nasleđa na liste Konvencije, pružanje međunarodne finansijske pomoći, akreditaciju nevladinih organizacija da deluju u savetodavnom svojstvu Odbora ili uključivanje zajednica u sprovođenju Konvencije.
7. Kako nematerijalno kulturno nasleđe može biti internacionalno prepoznato pod konvencijom?
Cilj Konvencije je očuvanje nematerijalnog kulturnog nasleđa koji je u skladu sa međunarodnim sporazumima o ljudskim pravima i koja ispunjava zahteve uzajamnog poštovanja zajednica i održivog razvoja. Iako samo vlade država potpisnica Konvencije mogu imenovati nematerijalne elemente kulturnog nasleđa koje Odbor treba razmotriti, predlog mora biti podnesen uz puno učešće i saglasnost dotične zajednice ili grupe.
Ako ga izabere Međuvladin odbor, element nematerijalnog kulturnog nasleđa biće upisan u Listu nematerijalnog kulturnog nasleđa kojoj je potrebno hitno čuvanje, ili na Reprezentativnu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva. Odbor takođe objavljuje i ažurira registar programa, projekata i aktivnosti koje je izabrao jer na najbolji način odražavaju ciljeve i principe Konvencije. Ovi programi, projekti ili aktivnosti mogu poslužiti kao zaštitni primeri i distribuirati se kao dobra praksa.
Hitna lista za očuvanje je najvažnija jer ima za cilj da preduzme odgovarajuće zaštitne mere za one nematerijalne izraze ili manifestacije kulturnog nasleđa čija je održivost - odnosno čija je stalna rekreacija i prenos - ugrožena.
Upis na Reprezentativnu listu ima za cilj da doprinese obezbeđivanju vidljivosti i svesti o značaju nematerijalnog kulturnog nasleđa i podsticanju dijaloga, odražavajući tako kulturnu raznolikost širom sveta i svedoči o ljudskoj kreativnosti.
Povećana vidljivost stvorena upisom na ove spiskove takođe može pomoći u prepoznavanju i uvažavanju manjinskih grupa, pa čak i ojačati samopoštovanje i položaj zajednica i grupa koje nose i praktikuju upisani element nematerijalnog kulturnog nasleđa. Međutim, treba voditi računa da ova povećana pažnja nema štetni uticaj na nematerijalno kulturno nasleđe.
Na primer, povećani turizam mogao bi da ima izobličujući efekat, jer zajednice mogu da menjaju nasleđe u skladu sa zahtevima turista, ili da stvaraju razlike među grupama ili zajednicama, prepoznajući jedan živi izraz, a ne drugi. Takođe postoji opasnost od zamrzavanja nasleđa putem „folklorizacije“ ili traženja „autentičnosti“ ili zbog nepoštovanja običaja koji regulišu pristup tajnim ili svetim informacijama. Zaista, to bi moglo dovesti do toga da se tržišna vrednost prenese na nematerijalno kulturno nasleđe umesto njene kulturne vrednosti, ostavljajući je otvorenom za neprikladnu komercijalnu eksploataciju.
Jedan element nematerijalnog kulturnog nasleđa ne može biti istovremeno upisan na Reprezentativnu listu i na listu hitnih zaštitnih mera jer je njihova namena različita a za svaki od njih važe i drugi kriterijumi za upis kao i procedure nominovanja za svaki od njih.
8. Mogu li se religije i jezici prepoznati u Konvenciji?
Iako religije pružaju zajednicama osećaj identiteta i kontinuiteta, one kao takve nisu uključene u Konvenciju. Međutim, Konvencija se odnosi na kulturne prakse i izraze inspirisane religijama. Na primer, društvene prakse, obredi i svečani događaji smatraju se domenom nematerijalnog kulturnog nasleđa u skladu sa njenim članom 2. Konvencija ne uključuje jezik sam po sebi ili u celini (gramatiku, vokabular, sintaksu), ali naglašava da je osnovno sredstvo za prenos nematerijalnog kulturnog nasleđa. Usmena tradicija i izrazi ne mogu postojati bez jezika. Štaviše, skoro sve vrste nematerijalnog kulturnog nasleđa - od znanja o svemiru do obreda i rukotvorina - povezane su ili zavise od jezika za svakodnevnu praksu i prenose se sa generacije na generaciju.
9. Šta države mogu učiniti za očuvanje nematerijalnog kulturnog nasleđa?
Kao oni koji stvaraju nematerijalno kulturno nasleđe i održavaju ga živim, zajednice imaju privilegovano mesto u njegovom očuvanju. Ponekad možda nemaju ni snage ni sredstava da to rade sami. U ovom slučaju država, odnosno agencije, institucije i organizacije, mogu raditi sa njima kako bi se zaštitilo njihovo živo nasleđe.
Konvencijom se države podstiču da pomažu u zaštiti tako što će sastaviti i ažurirati zalihe, koji bi trebalo da uključuju sve elemente nematerijalnog kulturnog nasleđa na njihovoj teritoriji. Radeći to, oni procenjuju nematerijalno kulturno nasleđe koje je prisutno na njihovim teritorijama, uključujući nasleđe koje je u opasnosti da nestane, podižu svest o njemu, stvore i obnove interes za njega i, što je važno, donesu novu svetlost onome što bi trebalo da bude aktivno ikada, menjajući oblik živog nasleđa.
Države su slobodne da stvaraju svoje zalihe na svoj način. Međutim, zajednice bi trebale biti aktivno uključene u procese popisa, a nematerijalni elementi kulturnog nasleđa trebalo bi da budu dobro definisani u zalihama kako bi se pomoglo da se primene mere zaštite.
Države takođe mogu usvojiti pravne, tehničke, administrativne i finansijske mere čiji je cilj obezbeđivanje pristupa nematerijalnom kulturnom nasleđu, poštujući uobičajene prakse koje regulišu pristup određenim aspektima takvog nasleđa, kao i mere usmerene na stvaranje ili jačanje institucija za dokumentaciju. Može li dokumentacija dovesti do zamrzavanja nematerijalnog kulturnog nasleđa? Ne, ako ima za cilj da pokaže stanje ovog nasleđa u trenutku kada je preduzeta dokumentacija. Ako element nematerijalnog kulturnog nasleđa bude ugrožen i postane ugrožen, zapis će morati da odražava rizike s kojima se susreće. Praćenje živog nasleđa je stoga od vitalnog značaja, jer se moguće pretnje mogu brzo otkriti i preduzeti korektivne mere.
Štaviše, države bi trebale da obezbede prepoznavanje i poštovanje nematerijalnog kulturnog nasleđa u društvu, posebno razvijanjem obrazovnih programa, programa za podizanja nivoa svesti i informativnih programa, aktivnostima izgradnje kapaciteta za zaštitu nematerijalnog kulturnog nasleđa i podrškom neformalnim sredstvima prenošenja znanja.
10. Mogu li dobiti finansijska sredstva za zaštitu mog nematerijalnog kulturnog nasleđa?
Zahteve za pomoć mogu podneti samo vlade. Fond za finansiranje programa, projekata i drugih aktivnosti osnovan je Konvencijom iz 2003. godine. Prilikom raspodele sredstava posebna se pažnja posvećuje potrebama zemalja u razvoju, posebno manje razvijenih zemalja. Zaštita nasleđa koje se nalazi na Listi nematerijalnog kulturnog nasleđa kojima je potrebno hitno obezbeđenje - očuvanje i stvaranje inventara imaju poseban prioritet pri dodeljivanju sredstava. Fond se takođe koristi za pružanje hitne pomoći ili za učešće u sednicama Odbora članova zajednica i grupa i stručnjaka za nematerijalno kulturno nasleđe. Svi obrasci i postupci za traženje međunarodne pomoći dostupni su na www.unesco.org/culture/ich/en/forms. Sekretarijat UNESCO-a u sedištu i na terenu, Nacionalne komisije za UNESCO i lokalne vlasti mogu pružiti dalju pomoć u pripremi zahteva za pomoć.
11. Da li se konvencija bavi intelektualnim svojinskim pravima?
Konvencija se fokusira na zaštitu nematerijalnog kulturnog nasleđa - odnosno na obezbeđivanje njene kontinuirane rekreacije i prenošenja identifikovanjem i definisanjem samog nasleđa - a ne na zakonsku zaštitu određenih manifestacija putem prava intelektualnog vlasništva, koja na međunarodnom nivou uglavnom spada u oblast nadležnost Svetske organizacije za intelektualno vlasništvo. Konvencija ipak u svom članu 3 navodi da se njene odredbe ne mogu tumačiti kao da utiču na prava i obaveze država stranaka koje proizilaze iz bilo kojeg međunarodnog instrumenta koji se odnosi na prava intelektualne svojine.
Primena prava intelektualne svojine prema trenutnom zakonodavnom okviru nije zadovoljavajuća kada se radi o nematerijalnom kulturnom nasleđu. Glavne poteškoće povezane su sa njegovom evolucijom i zajedničkom prirodom, kao i sa činjenicom da se često poseduje kolektivno. Zapravo, kako se nematerijalno kulturno nasleđe razvija zahvaljujući neprekidnoj obnovi od strane zajednica i grupa koje ga nose i primenjuju ga, štiteći specifičnu manifestaciju poput izvođenja plesa, snimljene interpretacije pesme ili patentirane upotrebe lekovite biljke, može voditi zamrzavanje ovog nematerijalnog kulturnog nasleđa i ometanje njene prirodne evolucije. Štaviše, kako su zajednice one koje stvaraju, održavaju i prenose nematerijalno kulturno nasleđe, teško je odrediti kolektivnog vlasnika takvog nasleđa.
Source: UNSECO
Inkluzivni ekonomski razvoj
Održivi razvoj zavisi od stabilnog, pravičnog i inkluzivnog ekonomskog rasta, zasnovanog na održivim obrascima proizvodnje i potrošnje. Inkluzivni ekonomski razvoj nije usmeren samo na one koji su identifikovani kao siromašni, već i na ranjive ljude nesigurnih sredstava za život i ostale koji su isključeni iz punog učešća u ekonomskim aktivnostima.
Ovo zahteva produktivno i pristojno zapošljavanje, smanjenje siromaštva i nejednakosti, nisko ugljenični ekonomski rast kao i ekonomski rast ekonomičnih resursa i zaštitu blagostanja. Nematerijalno kulturno nasleđe predstavlja važno sredstvo ove transformativne promene. Predstavlja pokretačku snagu ekonomskog razvoja, obuhvatajući raznovrsnost proizvodnih aktivnosti, kako sa novčanom tako i sa nenovčanom vrednošću, i posebno doprinosi jačanju lokalnih ekonomija. Kao živo nasleđe, takođe može predstavljati važan izvor inovacija u kontekstu promena i pomoći u postizanju uključenosti ekonomskog razvoja na lokalnom i međunarodnom nivou.
- Nematerijalno kulturno nasleđe je često od suštinske važnosti za održavanje sredstava za život grupa i zajednica
- Nematerijalno kulturno nasleđe može doneti prihode i dostojan rad širokom krugu ljudi i pojedinaca, uključujući i siromašne i ugrožene.
- Nematerijalno kulturno nasleđe, kao živo nasleđe, može biti glavni izvor inovacija za razvoj.
- Zajednice takođe mogu imati koristi od turističkih aktivnosti vezanih za nematerijalno kulturno nasleđe.
|
Lokalno znanje, veštine i prakse, koje se održavaju i unapređuju kroz generacije, pružaju sredstva za život mnogim ljudima. Nematerijalno kulturno nasleđe može doneti prihode i dostojan rad širokom krugu ljudi i pojedinaca, uključujući siromašne i ugrožene. |
Nematerijalno kulturno nasleđe često je od suštinske važnosti za održavanje životnih sredstava grupa i zajednica
Lokalno znanje, veštine i prakse, koje se održavaju i unapređuju kroz generacije, pružaju sredstva za život mnogim ljudima. Porodični poljoprivrednici u Estoniji, na primer, uzgajaju ovce i obrađuju vunu u skladu sa prirodom i lokalnom tradicijom. Ovakav način života pruža im izvor života i identiteta. Oni vrte pređu za pletere, stvaraju pletene vunene predmete i prave sveće i sapun od ovčje masti. Takve prakse preživljavanja su ključne za dobrobit zajednice i predstavljaju ključnu odbranu od siromaštva na lokalnom nivou. To važi i drugde, za mnoge druge prakse kao što su lokalne poljoprivredne prakse i sistemi upravljanja prirodnim resursima.
Nematerijalna kulturna baština može donijeti prihode i dostojan rad širokom krugu ljudi i pojedinaca, uključujući siromašne i ugrožene
Tradicionalno zanatstvo na primer može biti osnovni ili dodatni izvor prihoda, za grupe zajednice ili pojedince koji bi u suprotnom bili na marginama ekonomskog sistema. On donosi prihod ne samo zanatlijama i njihovim porodicama, već i onima koji se bave transportom i prodajom zanatskih proizvoda ili sakupljanjem ili proizvodnjom sirovina. Ove aktivnosti stvaraju dostojan rad, jer se one često sprovode u okviru porodice i zajednice, pružajući sigurnost na radnom mestu i osećaj pripadnosti; na njih se smatra časnim radom jer su usko povezani sa identitetom zajednice. Izvođačke umetnosti, svečani događaji i drugi izrazi nematerijalne kulturne baštine takođe široko uključuju članove zajednice u ekonomski razvoj, uključujući žene i mlade.
Nematerijalno kulturno nasleđe, kao živo nasleđe, može biti glavni izvor inovacija za razvoj
Zajednice i grupe se neprestano inoviraju u kontekstu promena. Nematerijalno kulturno nasleđe strateški je resurs koji omogućava transformativni razvoj na lokalnom i globalnom nivou. Novi materijali se mogu prilagoditi tako da odgovore na stare potrebe, na primer, kada su određene sirovine oskudne ili nedostupne, dok stare veštine daju odgovore na nove izazove, kao što su vremenski provereni sistemi kulturnog prenosa prilagođeni informacionim i komunikacionim tehnologijama.
Zajednice takođe mogu imati koristi od turističkih aktivnosti vezanih za nematerijalno kulturno nasleđe
Otkrivanje raznolikosti tradicija, svečanih događanja, izvedbenih umetnosti, veština vezanih za tradicionalne zanate i druga područja nematerijalnog kulturnog nasleđa predstavlja snažnu polugu za privlačenje turista na nacionalnom, regionalnom i međunarodnom nivou. Ove turističke aktivnosti mogu stvoriti prihod i podstaći otvaranje novih radnih mesta uz istovremeno osećaj ponosa u zajednici, pod uslovom da poštuju etičnost i principe odgovornosti u odnosu na živo nasleđe i ljude u pitanju. U stvari, turizam, kada ne poštuje nasleđe, može dovesti ovo nasleđe u rizik, što je slučaj, na primer, kada prekomerne komercijalne aktivnosti menjaju njegov smisao i svrhu za zajednicu.
Stoga je od suštinskog značaja da se u vezi sa turizmom, bilo da ih vrše države ili javne ili privatne organizacije, ispoštuje zaštita nematerijalnog kulturnog nasleđa i prava, težnje i želja ljudi koji su u pitanju. Buduće generacije moraju ostati glavni korisnici svakog turizma vezanog za sopstveno nasleđe i imati vodeću ulogu u njegovom upravljanju. Etički i NKN osetljivi turizam bi trebao izbegavati bilo kakav potencijalni negativni uticaj na ovo nasleđe usmeravanjem ponašanja onih koji se bave turističkim aktivnostima, uključujući i same turiste.
